Кад сам био мали, отац ми је причао повремено (али сам то запамтио) да сваки човек треба у животу да уради бар једну од ове три ствари. Да посади дрво, да добије дете и да напише књигу. Он је негде покупио ову мудрост и мислио је да је треба пренети.
То је нешто дубоко у човеку што сазри када сазри и има потребу да расте и своје плодове дели другима. Имати децу. То може свако природно. Свако има тај дар али опет немају сви децу због разноразних разлога. Посадити дрво је још лакше а опет 99.9% људи то никада не уради. Написати књигу исто није тешко али 99.99999999999 никада ништа не напише и да нема друштвених мрежа, никада не би написали ни два реда.
Човек живи са минималном енергијом од силног потенцијала које има.
Ретки се уопште упусте да нешто стварају (тиме и да троше енергију). Разлог за то је страх од губитка исте. Стога из тог искривљеног угла гледања стижу све невоље. Страх од губитка подстиче на отимање у сваком смислу да би се заштитио свој осећај немоћи. Дебели људи су махом дебели јер једу више него што им треба. И тако у свим сферама живота.
Међутим, проблем губитка енергије остаје као трн у свести човечанства. Такође и научно откриће да енергија НИКАДА не нестаје или постаје већ само мења стања - се не примећује. Нико не мари за ову истину. То значи у пракси да постојиш као свесна енергија пре рођења, онда кад се родиш ти се мењаш. Онда када умреш и тад се опет промениш. Нема краја. Зато када размишљам о савету мога оца, то схватам као охрабрење на стварање. Превазиђи страх. Победи себе. Стварај.
Ако посадим дрво, онда ћу свесно учествовати у развоју једне биљке и видети добробити њене за себе и друге или за неке будуће нараштаје.
Ако напишем књигу, свесно ћу поделити део душе и духа са свима који то читају. То ће неког негде надахнути и подићи.
Ако имам децу онда ћу даривати некоме могућност живота и стварања и љубави.
Али ако најдубље размислим, све ово горе наведено није моје. Дух није мој, деца нису моја, семе биљке нисам ја створио.
Ја сам вир. Вир који дозвољава искуства. Који ври животом и чије врело не зауставља ток живота. Врило је у сваком ко то схвати и ври и даље ако то и ради....а ако се препустим суштини (а шта бих друго и могао) Бог ствара кроз мене. У свему што радим саображен са њим. Са истином. Ако то приметим на време, искуство живота постаје рајско.
Ако и не приметим, приметићу једном у току живота негде у свеколиком постојању.
Стога, пишем и преносим оно што је даривано мени. А ти, осети то у својој суштини па на шта те подстакне, ради.
Ври!
П.С.
Песма скоро створена је додатак овим мислима, њихов почетак.
