Охрабрење

 Хтео бих да напишем нешто добро, охрабрујуће, надахњујуће. Нешто што је једноставно и лепо а ипак без зрна патетике или лажне слике о лепом.

Све је теже јер смо потопљени негативом сваки дан. Та негатива је као подивљали пас, као дивљи вепар што кидише. Кљове су му крваве и очи црвене, тражи нову жртву. Смрди и устремљује се. Медији су од доласка интернета полако али сигурно загазили у мрачне воде. Живе од страха. Што више страха, то већи приходи власницима. 

Порнографија страха је узела толики мах, да су њене размере колосалне и почињу да попримају облик велике хоботнице која гута све. 

Људска жеђ за новим, за информацијама, за вестима је породила ову аждају. Она спремно бљује отрове и ватре вечито гладна крви. У крви је живот а она то тражи.

Она живи од таме, иако сама по себи тама није зла. Међутим у њој се лако скрива свака пошаст. Стога се она боји светла. Оног правог неугаслог светла што сија из духа и душе. Све време она покушава се нахранити тим светлом и то јој је једина прехрана. Та аждаја је творевина мрачних умова који су у ствари главни луткари. Они су ти гладни створови. Ништа им друго не утоли глад до чиста душа. 

Стога је битно то знати да би се сачувало од тога и њих. 

Једино што Човек има а што нема цену је душа и дух. Бог је то даровао Човеку као свом потомку или сину. Једино кроз душу и дух, Бог разговара са нама. Ако јој не чујемо глас, никада нећемо чути Бога. 

Све време је борба око тога. Око те искре у нама у виду душе и духа. 

Стога сам свесно одавно донео одлуку да говорим о души и духу. Све моје песме и текстови су дошли из духа и душе. Од Бога. Стога су његови али и моји. Наши. 

Они су ми дошли као дар и ја га даље дарујем да би бар неко негде некад чуо тај глас Бога у себи. Не мене - Бога. 

Када једном чујеш Бога у себи, у својој души и духу - ти више ниси глув. Ти онда приде добијеш и Вид. Са њим иде и увид. Бог ти се отвара и показује да си неизмерно вредна особа. Његово дете и сам Бог који расте.

Стога делим непрестано јер немам други избор. Дошло као дар, доћи ће и другима као дар. Стога се и не бавим продајом семинара самопомоћи. Не држим брзе курсеве ничега. Надам се само да ће се у неком дух пробудити и нови дарови њим изнићи као Секвоја под небом. 

Њој треба ватра да би порасла. Семе јој не може изаћи у плодно тле без пламена. Стога колико год да напољу урла звер, не бој се. Ватра у теби је Божанска. Тебе ће породити а звер спалити. Не бој се.

Сијај светло у себи. Сијај јер једно светло уклони мрак ма колико црн био. 

Свака врлина нека је твоја. Не бој се живети је јер ионако ништа не вреди остало ако нема искре у нама. 

Нека они мраче - Ти светли. Једна искра ако је од Бога побеђује сав мрак. Све страхове, све недаће. Постаје чудо.

Хтео сам...урадих. 

Тајна Небеског Србина

 Тајна Небеског Србина 

Постоје светови разни али ако бисмо ишли ка поједностављењу - постоје само два света. Материјални и Духовни. Из та два се шире многе гране и богатство живота се развија несазнатљиво. 

Дрво живота као пра слика разгранатих светова и сфера носи ту поруку - ако окусиш плод његов, ти онда вечно живиш. Истини за вољу, ти живиш вечно и да не окусиш плод, једино што те свест твоја не осветљава увек на прелазима између димензија или разина постојања. Окусити плод дрвета живота је имати свест увек. Живети истовремено у два света. Свет Духа је свет светла. Свет позитивне енергије али и негативне. Негативна је поларизација, баш као и позитивна. Оно што чини разлику је да онај ко барата енергијама мора остати недодирљив њима, остати онај који управља а не онај којим управљају енергије.

Небеса увек зову. Њихова песма никада не престаје и зов је њен тихи тајносани пој кроз сва наша бивства што кроз тело и тела, што кроз Дух и разине без краја. 

Небеска Србија је једина отаџбина Србинова. То је дом у Духу и свим његовим сјајним местима, градовима, планетама и пространствима.

Онај који живи у два света истовремено - је освешћен човек. Нису сви они који носе име Србиново - Срби. Име је тренутна титула кроз свет материје. Истинско право име је записано у искри сваке душе. Оно се открива теби онда када си спреман. 

Ко може све то да види?

Небески Србин.

Све-То-Вид

Видов дан је и даље свети празник у Срба. Иако му данас додељују разне епитете, његова истина је посве једноставна. Стога и недостижна онима који нису способни бити једноставни а тиме и савршени. Они могу да воле, виде и буду. Они тиме постају Све-То-Види или они које све то виде и живе.

Храм Световидов на острву Рујан који је срушен, (данашња Немачка) је представљао то. Оду Небеском Србину. 

Споменик или живу слику шта сваки Србин може да постане ако постане. А ако постане такав да види у два света истовремено, он постаје онај који Све То Види - Световид. 

Оваплоћени Бог. 

Обожавање таквог Србина је погрешно. Он као такав нипошто не тражи обожавање јер тада зна ко је и шта је и ко су и шта су сви остали. Не требају му жртве и храмови нити све што људи замишљају да њему треба. Њему тада не треба ништа јер он тада живи божанско. А када га живи, кроз њега протиче река Љубави - чистог светла која сама поји свој род.

Сваки освешћени Србин је живо божанство и мала слика Творца самог Живота.

Сваки Србин који Види је Небески Род.

Дама и Краљ

 

Шах је једна ван временска тактичка игра. Размишља се унапред и вага пре потеза па се опет погреши често. Некада све иде сјајно и надигравају се два ума и онда повучеш јефтин потез и све ти се сруши као кула од карата.

Свет битише на исти начин. Сцена је ту, фигуре такође и на крају два играча.
Они су ти који вуку потезе. Светске силе су пиони. Неке од њих су Ловци или Коњаници, неке тешка Артиљерија, има само један краљевски пар.

Краљ и Краљица на обе стране.

Пиони се први жртвују али могу и да преокрену партију и да на крају постану јако моћни у виду нове Краљице. Ретко додуше. Остале фигуре имају своју снагу. Краљица је та која има највише моћи...али само на табли. Краљ је последња фигура и свим силама се брани. Лично он не може пуно а без њега се губи игра.

Ипак, сви они заједно без обзира колико су моћни и да ли су Бели или Црни, су само фигуре у рукама два играча који нису лично на сцени и никада се не виде али вуку све потезе, међусобно на свакакве начине разговарају а тога уопште нису свесне фигуре на табли. Оне се вуку како ова два играча желе.

Међутим, изнад играча је њихово поље мисли из кога црпу идеје, решења и помоћ.

Стога, ко је стварни играч а ко изнад свега?

Ко је председник неке државе?
Ко је министар?
Ко је војска а ко Краљ и Краљица?

Геоинжењеринг - потез једног од играча. Рудник Литијума? Повучен стратешки потез. Од кога? Црних, Белих или њихових Господара?

Рат у Украјини, Израелу, ко зна где?

Ловац Г6.

Мешање раса силом? Социјални програми и гурање свега и свачега?

Скакач Ф8.

Све што се дешава на Земљи је неки потез једне екипе или друге а по наредби Играча.

Ко даје мисли Играчима да вуку потезе?

Они који су прави Играчи који познајући свест и енергије живота, одлучују где ће развитак ићи. Да ли ће Дрво Живота поново израсти на површини Земље и бити дано свима или само онима којима треба. Некада се не види крај али онај Прави Играч зна да долази 17ти потез који уклања све препреке и омогућава незамисливо.

Не пита се о ничему ни пион, ни топ ни ловац, ни Краљ а ни Краљица. Ни Бели ни Црни. Не питају се ни следећи ниво - невидљиви играчи који вуку конце.

Једини ко се увек пита је Прави Играч.
Онај који влада пољем мисли и енергија који над-силом одлучи коју ће идеју и смисао омогућити једном од невидљивих играча а да би они помислили да је то њихова идеја.

Нема у овоме добра и зла. Нема на том нивоу где је Прави Играч или Играчи.

Љубав као сила живота је оно што покреће Праве Играче. Она је толико незамисливо изнад схватања нижих предела свести да је често па скоро и увек они препознају као јако светло и ватру.

Како другачије и да се опише та моћ која надвладава разум човека?

А она је само стих
вечна кап росе живота
На уснама којих нема сем у Светлу
На грудима којих нема сем у Огњу...

Пламен величанства.
Огањ неугасли што је изнад свега.

Савет Неба

 Ако ли ћеш у духу сејати,

тада ће ти око Бога и видети 

Ако ли ћеш силу уздизати, 

тада јутра за те бити неће.

Два су свата зором дошли тихо.

Ходило се тамо амо...

Два су стуба насред рађевине.

Да ли сјаје сами посред себе? 

Да ли Сунце жив пламеном греје?

Јесу л' дошли с'нама војевати, 

живу србску крвцу проливати?

Ил' су ради чути тихе стихе,

који души јесу мелем свети.

Ако ли ћеш беседит' лепоти,

а ти спреми духовних дуката,

да откупиш оно мало себе

што разнеше сви шакали рата.

Небу ли ћеш прићи празних руку,

те молити стиха пресветога?

Небу ли би срцем затвореним 

да сачуваш себе од страхота?

Ако ли ћеш победити зала

што их има више него људи,

ако треба теби небескога жара

што распали снагу посред груди, 

а ти срцу свом пробеседи:

"Што си срце сакрило одаје

у којима искру чуваш живу,

пред Духом се сакрити не може-

нити мисли нити сваку силу".

Ако ли ћеш зору дочекати,

сјајну Зору живодајна Сунца,

а ти посред себе се пробуди. 

Слушај гласе искре светог срца.

Само онај који Искру воли

Може јасно свуда да постоји.

Ако си...

 

Ако ромориш Ветру не изненади се!

Када ти речи буду као ехо у нечијем срцу све.

Ако си рођен Духом, и ходиш и тамо где Анђели не смеју ходати, не. 

Од Свевишњег вољен си, не бој се.

У Дух сеј смело

да би се у вечности пожњело...

Само воли и не бој се.

Туђа сећања

Идеш путем тако, кроз векове, обрисе сећања, замагљене прозоре некадашњих искустава које више нико сем Бога и не зна. Ни ти. Некада неке искре које су нас грејале тада, одвећ лако сада греју нешто друго. 

Можда су то оне и са нама тако некада радиле. Као послате пчеле из Рајске баште да дају мед путнику намернику из вечности у вечност. Из пролазности у пролазност. Дале и отишле...неком другом у потреби према Божјој промисли. 

Тако би и сећања можда била донета да као хладна вода жедноме донесу утехе, наде и смираја. Заборав не лечи. Само одложи суочавање са истином а тада те она попут пламена испитује и ништа јој не измиче. 

Помири се са њом и једно буди пре него на суд дођеш у дворе ван времена. Она је бела пчела Свевишњег и носач пламена.

Ко је родом од Духа Светога са њом пева песме вечне и дође до тајни свих звезданих чертога. 

То нисам био ја који мислим да јесам гледајући у сећање. Туђе неко време, доба и...ја. Ја нисам Ја а и јесам. Час јесам, час нисам, као удах између невидљивих светова. 

Кроз бол која не умире кроз све векове и појаве, осећам душом све што било је. 

Нема онога што нисам јер то је све моје сећање. Туђа - је мисао да ме одведе на пут без повратка где омаја царује световима безнађа. 

Туђа су њена сећања које попут јајета кукавице свима подмеће. Да приче буду њене а не врлих дјева и див јунака кроз све светове и пуно њихових огранака. 

Јер искра која жишти сред мене, она која је део Творца без сене, која живи сред плама што не гасне - она је која ми говори чујно нечујно њене ведре гласе. Због ње сам жив кроз стотине светова и небројено живота, увек Ја. 

Видим те. Осећам. Знам.

Свети Огањ

 

Сви желе светло. Сви се поје светлом а не размишљају о томе, сем оних који знају.

Они који знају о чему се ради се деле у два табора. Тама и Светло. 

Чак и најцрњи се хране светлом јер без њега нема живота. 

А опет, малко светла појачаног може очистити и најстарију таму негде око срца чувану...

Љуби ближњег свог ко самог себе.

Љуби да би видео ватра где огњи.

Не чекај да ближњи љуби тебе,

хитај ка звуку што светло звони.

У почетку је била реч,

први тон што ствара.

Са њом бише и остали звуци! 

Музика сфера изби из недара.

Оштро 

Тихо 

Моћно

Лако 

Ако си икад гледао прсте,

који жицама харфе музику везу,

видео јеси како лепота

прави живота савршену везу. 

За искром што живот значи жуде сви.

За ватрама што неугасло горе,

за белом белином живога злата,

за сјајном силимом јачом од море.

Ал' искру живота нико не ухвати!

Нити снагом нит' оруђем, 

нити вештим мислима од века.

Вазда близу вазда ван човека. 

А опет сред срца у недрима бије.

Пламен тај што се вечно вије.

Њега храни Свевишњега вед 

и попева једна заповед. 

Воли, воли.

Ништа друго не постоји.

Вечност ромори

 Сред времена када људи нападају Човека, питам се колико људи сматра да су достојни имена Човек?

Са друге стране, Човек ће бити Човек увек, то му је природа дала као Божијем сину.

Искра

Када душа песмом збори,

она теби сва ромори.

Сваку тајну несањану,

сваку жишку упаљену. 

Свако чело дигло веђе 

да би звезда жива посред њега 

утолила жеђ духом тајносаним 

који бићу јесте све. 

А ти песмо моја живодарна

сад не часи нити таји

него свако чедо Божје

посвети га нека сјаји. 

Јер шта има сред овога света бијела 

где сад бива мисао о узвишеном?

Дал' је тама све што јесте?

Или пак је плам тај који одређује... 

У почетку беше Реч.

И њом се оваплоти све.

Постала је Човек сјајни

радо сав је обожио Свет. 

Мрачне помисли остављам тами.

Светле мисли дух мој мами.

Ка небу ми хрли душа,

музиком свера она мене куша... 

Да никада а можда ни тада,

са ума не сметнем,

ниско да поклекнем - 

Љубав је пламен величанства. 

Извор у коме се купа

свака суштина што од Бога дође.

Да каљуга залепљена набацана 

нестане и тихо прође... 

Само једна.

Вредна.

Права.

Искра која живот да... 

Посред Нава, 

усред Јава.

На сред Права. 

Чујни нечујни глас збори...

Чекам те, хајде. 

Вечност ромори.

Боже дај!

 К' небу нам хрле руке

Оче дај, Оче дај!

А с'неба нам лију сузе:

"Дете моје добро знај

Сузе меке као душа 

испуњене болом, тугом.

Сузе питке као љубав

сверадости живот дугом.

Све ти дајем а све имаш,

погледај у духа до.

Очају не љуби скуте

Почуј бруј и живота зов."

Небески Народ

 

Небески народ

Срби су небески народ. Знамо. Чули смо. Међутим које је право значење ове истине, ове максиме која стоји подржана Богом?

Нас уопште не занима шта мисле о нама други који не разумеју. Разум је Рас Ум. Раз као разина, посебно подручје, ниво, битисање душе сваког правог Србина. 

Ко се спрда са овим и не зна у својој муци шта чини.  Србина не занима ко хоће да му умањи звање. Ако ти је Небо дало печат и звање, ко може да ти то оспори?

Зар ће лажна елита моћи то?
Неуки духовни просјаци и кријумчари светла?

Не.

Небески народ то зна у свом срцу а оно је на небу код Бога. Изнад религије, нација, држава и којекаквих система знања. Највише знање је Божије. Оно ствара лако. Песма и стих. Наука је у повоју пред овом моћи. Наука оних који мисле да знају а нису свесни своје несвести.

Небески Срби имају само једног Цара - Бога. Сви остали су испод по важности и титулама. Србин одмах душом и духом непогрешиво препозна ко стоји испред њега са некаквом тврдњом. Ако је од Бога послан, Србин ће то препознати и примити срцу свом.
Ако ли није, Србин ће га одбацити јер се дрско ставља изнад Цара - Бога.

Сваки осветљени и освешћени Србин је по знању и титули и природи изнад сваког светског или Космичког Управитеља како год да се називао.

Небеско у Србину му то даје за право.
Ако ли нема небескога у себи, Србин пада. Њега развлачи свака будала, непријатељ и зликовац.

Када видиш Небеског Србина ти стани мирно. Испоштуј искру у њему и њој - знај да то Бог у њима светли.

Ни у црном лудилу се немој никад поспрдно према Србину Небеском јер Небо никада не заборавља. У милости или немилости биваш тада, кроз сва покољења. Ти и не знаш колико светова има и њихових нивоа, не знаш где све постојиш и биваш али ако на било ком нивоу покушаш да унизиш Небо у Србину, огњем ће се забележити у потку Времена. Све што дође у додир са тобом или је твоје ће страдати или бити додирнуто Светим Огњем.

Бог те једини може спасити.

Ако у себи пронађеш љубав и поштовање.

А Србин те неће казнити. Не. Само ће те погледати...а кроз њега Очи Божије севају.

Зато Србине, ако ниси осетио Небо у себи још, стани. Упитај своје срце зашто је то тако. Бога душом призови. Нека ти Огањ свети ватре духа распали. 

Стани и на страшном месту постоји.

Светло у нама пише своје песме 

стога ми стојимо и тамо где се не сме!

На раскршћу

У космичком смислу време не постоји али и постоји. Битно је одакле гледаш и где јеси. На Земљи неколико десетина година делује пуно. А то је трен звездани негде тамо.

Ипак оно што осећамо - боји вечност. 

Пролазимо ових деценија кроз промене свега око и у себи. Ако слушамо глас душе сред себе, нећемо погрешити на раскршћу живота.

Не зовите ме, на раскршћу сам.

Стојиш на путу путева - на сокаку јучерашњег обећања што лако одзвања.

Можда су ти капци тешки после бурних дана...јер ноћи ионако више нема.

Све се стопи у један низ дела и речи и црних поема...

што раздиру лако потку времена.

Или бар тако мисле они што знају мрачно да поје...

Забораве да се и њихове мисли роје

и да видне су онима чије очи не спавају.

Хоћеш ли право?

Ако ли не знаш - одлука неће чекати.

На тебе ће бесни пас таме први јурнути.

Звер поста свака лепа мисао

да слободе лиши свесну децу Творца.

Авај!

Нема им спаса...

Деци Творца? 

Не! 

Њима је благослов место снова дат,

да сјајно плове небом и трају лучом и јаром живота. 

Иза - остају сви они што дремају сред часа усуда.

Не зови ме.

На раскршћу стојим.

У себи вечности светла бројим,

иако им се не види крај.

Хтео или не, био вољан да живиш ил' мреш - све ЈЕДНО је. 

Ево га иде! Ветар што носи живота сјај.

Једра набрекла ми, одох!

А ти...

Усуди се. Буди. Знај.

Стратешка игра моћи - 5 део - Проблем енергије и њеног губитка

 Енергија. 

Основа свега у свеколиком постојању. Она је покретач. За њу се осваја, бори, живи. Енергија је главни узрок напретка или пада цивилизације, појединца и планете. Када је нема довољно, онда спирала догађаја иде на доле.

У великој стратешкој игри моћи чији је овај текст пети део, показано je да је то једна незамисливо велика спирала или овојница где се дешава скоро све у Универзуму. Неке силе вас вуку на доле а неке вас уздижу и сви имају своје мотиве зашто.

Такође - не може се избећи ова игра моћи јер силе које је воде су незамисливо велике и јаке Космичког типа где је ова планета једна од позорница. 

Енергија је покретачка сила. Људи се боре за енергију и то покреће живот. Борба за енергију. Да би се преживела зима, потребно је грејање а оно је или фосилног типа или електрично или на природне материјале. Једно је заједничко - то је спаљивање одређених материјала да би се добио потисак, топлота. 

Сунчева енергија је незнатно коришћена јер не постоји технологија у јавној сфери да је сакупи, ускладишти и преноси у потребном обиму. Такође постоји енергија ротације Земље која је неисцрпна - неискоришћено.

Енергија плиме и осеке - неискоришћено.

Ветра, топлих вода, унутрашњости Земље - неискоришћено. 

Такође у различитим деловима атмосфере се јављају енормна електрична пражњења, ништа. Енергија плазме, гаса, нуклеарна - минимално искоришћавање. 

Шта је заједничко свему овоме? Недостатак свести о покретању енергија и раду да се искористе првенствено због похлепе оних који су власници технологија за сакупљање или производњу енергија неких.

Узрок је болест ума под космичким паразитима свести, који не дозвољавају људима што имају неку моћ у рукама - да делују здраворазумно. Шта спречава владе, привреднике и моћнике да се енергија боље сакупља и распоређује? 

Профит, жеља за контролом и комплекси више вредности. 

Међутим, све то на страну, већ сам писао о једној посебној врсти енергије која нема цену у Универзуму. То је енергија душе и духа Човека. 

Она је чиста стваралачка енергија. Неугасла. Долази од Творца или Извора Живота. Сваки је човек има иначе не би могао да живи. 

Енергија душе се не купује, не продаје нити се ставља у мамашине. Она је предмет пожуде сила које су својим деловањем од себе начинили Космичке Паразите. Они су својим деловањем спустили ниво свести коју су изворно имали и прво што су осетили је губитак те своје душевне енергије. Пошто ништа друго не може да их покрене или сачува од уништења, они желе, жуде и гладују за Енергијом Душе Човека. 

Они ће све урадити у Свемиру да дођу до ње. Њих не занима новац, технологије, све што постоји свуда, до само те чисте енергије. Њима је она једини фокус, као Вампиру крв људска. Они су покретачи свих врста хаоса у Свемиру и на Земљи јер тада је жетва те енергије душе велика.

Сама та представа о Вампирима говори пуно. Паразит у облику људском, некад био жив. Сада га одржава једино крв у којој је живот. Али пошто је он нема, он мора да је отме другом. Своје жртве полако једе, полако им сише крв да би што дуже трајало. Некада је и алав и одмах посише све и жртва умре. Он може и да зарази жртву па и она постане Вампир -  ходајући мртвац и паразит.

Сунце га убија. Живот светло и ватра живота. Ко се Сунца крије, боље да га није. Та сјајна пословица коју је смислио Србин Човек у заборављеном времену казује све. 

Већ сам писао о овој теми али је одлично да се подсетимо јер у Великој Стратешкој Игри Моћи разни светови и појаве су ту. Неке и нису најлепше али се морају проћи. Ако се не увиди да је основни узрок свих сукоба енергија као  вазда присутна појава у разним видовима - постаће се храна некоме на великој спирали живота.

Зашто је то сада битно? Налазимо се у једном пресудном космичком моменту, трену и добу када се ближе неки расплети и када се одаје огромна енергија душа.

Никад доста знања јер једног дана ваља се да се засади Ђурђевак на Антарктику...

Стратешка игра моћи - техногена основа

 Стратешка игра моћи 

Део 4.

Техногена основа 

(користим поједностављен језик да би сви разумели)

У појавном свету материје и духа све се ради на команду. Неко јачи изда наређење и нешто се догоди. Наравно ово је изузетно упрошћено или чак и банално схватање ствари, али не и далеко од истине.

Извор неке идеје је њен Творац.

Творац жели, хоће, намерава нешто. Предузима кораке и то нешто се дешава. Било шта. У највећем смислу и у савршености се користи мисао и звук као алати стварања и уређивања. Сама реч алат означава средстава преко којих се постиже нешто. Употреба алата је оно што ми данас зовемо Технологијом.

Технологија је све што ми користимо да би функционисање било могуће. Најузвишенија је мисао и звук варијанта технологије. Међутим она изискује незамисливо знање шта је свемир и енергије свуда. То знање нема ни један човек док је на нивоу овога сада. Пошто нема то свеобухватно знање, човек је почео да смишља остале алате и технологије да би преживео и живео боље.

Од камених секира и дрвених кашика до обраде метала за оруђа и плуг, затим металуршка ера свега, пластика, дрво, камен, нафта, електрична енергија и сва технологија повезана са свим тим. 

Човек се инстинктивно креће ка Богу јер му је то природа. Међутим у великој Стратешкој Игри Моћи о којој пишем, неке силе употребљавају разне алате и технологије да би оствариле своје намере у њиховим схватањима Игре и шта они хоће од Игре.

Да ли желе ићи на горе у спирали живота, тој незамисливо великој овојници или пак на доле.

Стајања нема.

Техногена основа се не може избећи. Не може се живети вез технологије. Питање је само ко је и како користи. Она је средство, алат. Као и нож којим сечеш хлеб и јабуку а којим такође можеш убити некога. 

До тебе је.

Техногена основа је свеприсутна. Духовна технологија је напредна и има свест иза ње која је подстиче ради напретка свега. Такође постоји и недуховна технологија која има циљ да корисника успава и води уместо обрнутог процеса.

Једна од фаза данас нама видљивих је покушај уједињења компјутера са човеком ради бржег протока информација и искуства у реалном свету. Такозвани "interface" на енглеском.

То заговара страна која не жели да човек ради на духовним технологијама јер ако то човек ради онда је независан од материјалних технологија. А то је у њиховим очима недопустиво јер губе контролу.

Контрола се жели да би се узимала енергија душе од човека. А то је тема о којој сам писао већ и још ћу у наставцима.

Како да Ђурђевак процвета на Антарктику? 

Помоћу технологије Човека. Добро прочитај шта сам написао.

Стратешка игра моћи - део 3.

 Како да Ђурђевак процвета на Антарктику

Део трећи:

Непрестани ратови

Играчи који играју ову игру моћи на Космичком, Земаљском и локалном нивоу одавно увиђају утицај сукоба на свет око нас. Као и у предходним деловима, користим једноставан и прецизан језик ради лакшег разумевања ове компликоване теме. Без разумевања исте, постаје се жртва.

Све је енергија. Грађењем услова да се енергије сукобе се изазивају разни резултати. Непрестани ратови доносе незамисливо велике профите и зараде организаторима ратова, банкарским бизнисима, индустрији оружја, нафте, хране, одеће, обуће, сировина и пуно тога још.

Мотив се пласира јавно да је у питању или напад или одбрана ради или очувања територије или освајања других ради богаћења. Мотив људи да буду војска је материјалне природе. Има и мотив одбране конструкције зване држава.

Такође постоји мотив или надахнуће да се одбране породице, начин живота, народ,  околина и планета Земља.

У сваком случају, мора да се искључи рационално а укључи емотивно стање да би се човек покренуо за рат. Јако је компликован процес иза свега тога јер суштински човек нема у природи својој вољу за ратом, сукобом, убијањем и борбом. Способан јесте али нема воље за тим. Зато што зна да је све енергија, да је он део Бога и да не мора да се бори ни зашта јер је све његово. Све.

Цео универзум.

Стога покренути тај механизам и след догађаја да проради способност ратовања је озбиљан интелектуално умни пројекат.

Да ли је то зло? Добро?

Тешко је рећи.

Толкин је то маестрално приметио у Силмарилиону када је на самом почетку описивао стварање Свемира и рат Сила изворних око стварања Свемира. Силе су касније назване Боговима, Анђелима и слично.

У једном трену Творац се обраћа Силама које су његова творевина и каже да су моћни Аинури (силе) а да је најмоћнији међу њима Мелкор (будућа сила зла) али да би он знао (Мелкор) да не може постојати стварање изван Творца јер је извор свега у њему, СВЕ што Мелкор створи, уради, поквари, упропасти и оштети на крају ће испасти као део Творца и доћи ће из тога нова лепота и чудеса несањана од Сила и њихових намера и радова. Јер је извор све енергије и могућности у самом Творцу. На крају ће се и сам Мелкор показати као инструмент у рукама Творца ради остваривања незамисливог. 

Можда је то тежак концепт за разумевање али итекако говори онима који разумеју шта је посреди.

Силе које покрећу ратове имају два мотива, алтруизам или себичност. Љубав или Зло. Из тога се рађају рани разни правци деловања.

Зло покреће ратове ради својих мотива а Љубав одговара из својих мотива и поправља, поново ствара али сад боље, јаче лепше...То су Космички процеси ткања енергија ради испољавања живота.

Међутим то схватање не помаже тренутним искуствима када неко пролази кроз страхоте ратовања. Када изгубиш ногу, блиске особе или свој живот, тешко ћеш разумети "зашто". Међутим без тог разумевања ћеш бити вечита жртва, пион, потрошна роба. 

Иако си енергија жива, бити свестан је пут ка Богу.

Нека би овај текст помогао бар мало у схватању шта се у ствари дешава.

Ђурђевак да процвета на Антарктику? Решићемо. 

Стратешка Игра Моћи: Лингвистика

 Стратешка игра моћи; како да Ђурђевак процвета на Антарктику.

Други део: Лингвистика 

Утицај на Човечанство преко Лингвистике је у самој сржи свих осталих корака. Језик је тај који ствара народе, културе и знања. 

Користићу једноставна објашњења без превише расплињавања да би се суштина одмах схватила. 

Језик је главни начин комуникације људских друштава на планети, постоје и други облици на вишем нивоу и на нижем али Језик је и даље главни начин. Оно о чему већина не размишља је то да је Језик скуп звучних фреквенција. Њима се кодира и декодира, преносе наредбе, информације, програми, споразумевање, преносе емоције, осећања и спознаје. 

На највишем нивоу се ствара. Све. 

Свемир је створен звучном фреквенцијом. Звук је једна врста вибрације у простору кроз све његове димензије. Звук обликује. Одређеним низом манифестација фреквенција се ствара одређена појава или ствар.

Односи се на свеукупно постојање у нама. Ван нас и свуда око нас. Све. Све је обликовано звуком. Језик је оно што ми користимо да стварамо свет око себе. 

На нижем нивоу схватања овога је след овакав: неко нешто каже некоме, овај то протумачи као наредбу да озида зид и креће да ради, неки други Звук се протумачи мозгом да је позив да се уради ово или оно и затим се то ради.

Сваки пут када се говори, гласовни апарат у нашим телима производи одређене вибрације које у додиру са физичким светом око себе и ваздухом производи одређене звукове које ми тумачимо као Језик и разумемо или не која је порука или наредба тада и ту. 

Ово је свеприсутно и ако не разумеш неки Језик ти у ствари не можеш да декодираш ту фреквенцију. Стога ако чујеш ветар, воду или друге појаве овакве или онакве свуда ти у ствари чујеш њихов језик али га не разумеш јер твој мозак нема спремно декодирано разумевање тих фреквенција и онда не знаш суштину тих порука. 

Дијапазон и оквир овога је толико велик да је потребно поново схватити све и од почетка кренути у схватање свепојавног света у нама и око нас. 

Када неко прича Кинески он онима који не говоре тај Језик звучи страно и чудно. Али ко разуме њима звучи нормално. 

Увек је у питању декодирање звука и поруке. 

Дакле Лингвистика се користи од играча у овој игри из ове серије текстова као алат. За напредовање на спирали живота или за назадовање. Када говоримо о чистоти нашег језика и очувању исте, ми се трудимо да објаснимо да је изузетно битно да се сачувају изворни звукови језика који одмах стварају слике у уму слушаоца. Убацивање других звукова који су страни тој вибрацији нашег језика смањују могућност истинског декодирања или разумевања изворних порука.

Када постоји збрка звукова, настаје блокада мозга. Стога је битно било који Језик користили да га користите правилно да би се разумели и стварали.

Како да Ђурђевак процвета на Антарктику?

Тако када се фреквенција исправне поруке пренесе коме треба, тај неко ће наћи начина да промени околину и земљу тамо и све остало што је потребно око енергије и омогућити да Ђурђевак процвета где је сада немогуће. 

Утицај на Човечанство преко Лингвистике је од неизмерног значаја. Препознај, расти и примени на добро.

Наставак следи...