На раскршћу

У космичком смислу време не постоји али и постоји. Битно је одакле гледаш и где јеси. На Земљи неколико десетина година делује пуно. А то је трен звездани негде тамо.

Ипак оно што осећамо - боји вечност. 

Пролазимо ових деценија кроз промене свега око и у себи. Ако слушамо глас душе сред себе, нећемо погрешити на раскршћу живота.

Не зовите ме, на раскршћу сам.

Стојиш на путу путева - на сокаку јучерашњег обећања што лако одзвања.

Можда су ти капци тешки после бурних дана...јер ноћи ионако више нема.

Све се стопи у један низ дела и речи и црних поема...

што раздиру лако потку времена.

Или бар тако мисле они што знају мрачно да поје...

Забораве да се и њихове мисли роје

и да видне су онима чије очи не спавају.

Хоћеш ли право?

Ако ли не знаш - одлука неће чекати.

На тебе ће бесни пас таме први јурнути.

Звер поста свака лепа мисао

да слободе лиши свесну децу Творца.

Авај!

Нема им спаса...

Деци Творца? 

Не! 

Њима је благослов место снова дат,

да сјајно плове небом и трају лучом и јаром живота. 

Иза - остају сви они што дремају сред часа усуда.

Не зови ме.

На раскршћу стојим.

У себи вечности светла бројим,

иако им се не види крај.

Хтео или не, био вољан да живиш ил' мреш - све ЈЕДНО је. 

Ево га иде! Ветар што носи живота сјај.

Једра набрекла ми, одох!

А ти...

Усуди се. Буди. Знај.