Ако ли ћеш у духу сејати,
тада ће ти око Бога и видети
Ако ли ћеш силу уздизати,
тада јутра за те бити неће.
Два су свата зором дошли тихо.
Ходило се тамо амо...
Два су стуба насред рађевине.
Да ли сјаје сами посред себе?
Да ли Сунце жив пламеном греје?
Јесу л' дошли с'нама војевати,
живу србску крвцу проливати?
Ил' су ради чути тихе стихе,
који души јесу мелем свети.
Ако ли ћеш беседит' лепоти,
а ти спреми духовних дуката,
да откупиш оно мало себе
што разнеше сви шакали рата.
Небу ли ћеш прићи празних руку,
те молити стиха пресветога?
Небу ли би срцем затвореним
да сачуваш себе од страхота?
Ако ли ћеш победити зала
што их има више него људи,
ако треба теби небескога жара
што распали снагу посред груди,
а ти срцу свом пробеседи:
"Што си срце сакрило одаје
у којима искру чуваш живу,
пред Духом се сакрити не може-
нити мисли нити сваку силу".
Ако ли ћеш зору дочекати,
сјајну Зору живодајна Сунца,
а ти посред себе се пробуди.
Слушај гласе искре светог срца.
Само онај који Искру воли
Може јасно свуда да постоји.
