Вилењаци и Срби

Шта значи бити уметник?

Значи умети нешто.

Када неко нешто уме, то је одлично гледати и доживети а највише сфере уметности су у повезивању са духом и душом преко музике, сликања, писања, песама, вајања, клесања, прављења свега са смислом. 

Уметност је наћи смисао и низвести га у дело.

Толкин је то дивно описао у "Магији Вилењака".

Они нису себе сматрали Магичним бићима нити су се бавили магијом онако како су на њих гледали људи и остали.

Вилењаци су били најсјајнији део човечанства. Нису бивали подложни болестима, нису умирали, могли су да се самоизлече брзо ако повреда није била фатална. 

Пошто су имали склад духа и тела све што су радили је било уметност. Ако се ухвате заната, то изгледа као божански рад. Ако певају, као анђеоски, ако граде, незамисливи мајстори са дрветом и каменом свих врста. Могу да користе телепатију, виде у друге светове, виде кроз свет духа, осећају све, говоре језике са лакоћом, физички неуморни. Могу данима да трче или живе без хране. 

Виде и чују много, ако се посвете борби и знању, нема бољих ратника, ако се посвете лечењу, нема бољих лекара и травара и енергетских балансера.

Шта год да пипну све тежи савршенству.

То је свима осталима изгледало као Магија. 

А они су се томе чудили јер нису сматрали себе чаробњацима већ Живом Божијом Децом.

Децом која се напаја духом Творца. Која УМЕ. која су уметници у свему чега се лате.

Која знају да баратају са енергијама.

Шта је поента?

Да је све то Човечанска природа. 

То је све део нас и треба га будити.

То је порука тог писанија Толкиновог. 

Зна се да је Вилински свет део Срба и нашег искуства. Као и скоро свих Европских земаља.

Знам лично људе који су имали искуства са њима. Заувек су промењене особе. Ко једном додирне праву уметност њихову у свему, никада ни једна ћелија њиховог бића то не заборавља. 

Они и даље живе на Земљи али скривени од погледа, себи су оградили своја имања и градове од нежељених ниских вибрација. 

Како?

Лепо. Знају како. Није магија, Већ Магија Живота.

Ти који читаш сад, мислиш да је Равијојла само прича? Она је и даље ту. И све остале и сви остали Вилењаци као део нас. 

Страшно је колико као људи незнамо. Колико се мртвило увукло. 

Међутим на крају крајева боли нас ћоше. Ми ћемо радити и бити Они који јесмо. Жива деца Свевишњега. 

Мрак и тама могу шта хоће али они се не питају. Ми се питамо јер ми имамо светло од Бога. 

"Ко умије њему двије"