Мајка Мара...
Нико скоро не зна ко је она данас у свести Срба. Као и Мокош из предања.
Једна птичица небеског поја ми је једном певала песму како велико платно које виси у холовима Валхале носи причу живота нашег. Она је на старом језику нашем звана Бел Хала или Светла Живог Одаја.
Сребро беле нити златкастог одсјаја су нанизане и на њима прича!
О великим делима Рода Небеског.
Песма до песме, стих до стиха о свему шта Род постиже и уради.
И намах на једном делу платно увеже па развеже. Нова се слика ствара која путује кроз време где хоће и где треба, увеже нови чвор и правац.
И гле! Ново доба се ствара. Нова Земља.
Прав се прелива на Слав и Јаву. Улива златну и белу енергију живота и васкрсава.
Где пустиња - ту башта Божија.
И Мара мари. Мокош плете своје нити.
Нит је Мара нити Мокош. Већ свебожија тајна духа - радост. Ми знамо негде у души да је о нама бринула Мајка па дадосмо Духу лик ње док плете слику света.
А Дух је Вас Дух од Творца Живота.
Живи стих...у мајци Мари осликан лик
Гле! Чудеса Божија теби капају
Златно се Миро поново точи!
