Monday, January 12, 2026

Истина Права

 ~Упознајте Истину и она ће вас ослободити~


То је један древан цитат који каже једну једноставну ствар, познај истину и бићеш слободан. Једно је имати познаника, друго је знати некога, треће бити пријатељ. 

 

Истину треба упознати темељно. Постати део ње и она део тебе. Истина је у свим областима живота присутан, неизоставни елемент.  У духовној сфери, односима, послу, филозофији, материјалним стварима, науци. Практично свему што има везе са човеком али и свим постојањем.


Истина је вишеслојна и свако према својој свести отвара њене слојеве и знања.


Знање, са друге стране, није исто што и Истина. Оно је њен део.


Право знање или како га називају - Гноза - је неизоставни део Истине. У нашем језику, бољи термин или израз је - Право знање. Сам израз почиње речју "право" што дубински значи да долази из суштине и највећег врха свега, из "Права". Право или исправно или иЗправно, из Права. 


Прав, Нав, Слав/а и Јав/а су различите димензије постојања. Светови и области више свести али и ниже.


Прав је највиши свет или област постојања. 


Кад нешто дође из Права постаје исправно или пре палатализацијског правила, изправно. Творац или Бог као извор живота је суштина Прав-а. 


Истина долази из Прав-а. 


Други језици, сем Словенских скоро уопште немају ову логику па тако на енглеском је израз за Право - Lаw, који се такође користи и за термин "закон". 


Код нас се каже Право из кога проистичу закони. 


Разлика је. 



Да би се добила најтачнија Истина, треба се директно обратити Богу или Творцу као извору Истине. 


Сви остали начини су заобилазни путеви који воде...негде, свуда - само не Творцу. 


Сва знања које људи поседују а названа гнозом, езотеријом, херметизмом, и све технике које користе тајна друштва, попут кабале, мантрања, чи и осталих источњачких, и многих других су моћне, доносе неко знање и помаке у свести.


Само, где?


Коме?


Ако ти треба Истина, одмах питај Бога. Директно. Нема потребе да идеш около и да будеш алхемичар, магичар и масон. Нема потребе. Наравно да можеш све то и бити...


Пошто је ово толико једноставно, многи умови негативног опредељења су кроз историју потпуно замаглили, препречили и удаљили од људи - Бога Творца. 


Направили су религије, ритуале, жртве, робовање, насиље, страховладе, компликоване науке, технике, кодирање, програме и технологије - све у циљу да се човек никада не досети и лично општи са Богом. У многим езотеријским начинима, долази се до тајног знања како га они називају, долази се до Грала или знања о мењању себе. Негде се дође и до артефаката који имају космичку енергију.


То је све лепо и красно, некога испуњава. Само опет - са чим? 


Тражи се то невидљиво светло које је изнад овога света. Неки га називају светлом Црног Сунца тј, светлом толико јаким да те ослепи те га не можеш видети. Целе теорије и књиге су написане, тајне скрипте о томе. 


Тражење Светла.


Шта је Извор Правог Светла?


Творац Живота. 


То лично општење, унутрашњи разговор али и спољашњи са Творцем је прво што човек има. Пре ваздуха и хране. Пре свега има ту везу са суштином јер је из ње и потекао. Човек има то светло у себи као дар Творца.


Тушта и Тма се покренула одавно да се ова главна веза угуши и да људи поверују да је Творац недоступан, далек, негде тамо...да нема пута до њега сем кроз Пакао. Да не може се добити то светло па ето треба посредник...а ко је главни посредник у том ланцу?


Онај који се одрекао Творца и почео да даје своју светлост другима, да би био Калиф уместо Калифа. Да би био Он онај коме ће сва пажња а тиме и енергија ићи. Тако би он од себе начинио Главним. 


Перпетум мобиле је израз који означава савршени механизам који ради без утрошка енергије а ствара своју енергију. Тиме што би сва пажња била према њему, Он би добијао енергију од свих свесних бића и тиме био Главни. 


Наравно то није успело, али није није ни престало. 


Прва Лаж је била то. Да се не може доћи Богу.


Основна структура и главни темељ свих осталих лажних конструкција је та Прва Лаж - да нема Бога, да га не можеш дотаћи собом, духом и телом. Све су повезане.


Међутим, дешава се разнолико путешествије човека.


Многи цео живот се посвете духовности и најзад дођу до стања кад чују Бога и опште са њим...и шта добију као одговор одмах?


"Увек сам био са тобом дете моје а ти ме ниси чуо".


Наравно, боље икад него никад. Још је боље не затворити себе незнањем. Потребна је храброст и воља за Истином. Најтежи корак икада који ћеш урадити је то. А кад га одкорачиш, схватићеш да је био најлакши.


Јер имаш уши? 

Слушај.


Јер имаш очи?

Види. 


Када први пут видиш и први пут чујеш, то је први дан твог живота. Све до тада је нејасни сан, магловито путовање. Када видиш и чујеш, моћи ћеш и да говориш. 


А тада...


Живот постаје Жив.







Saturday, December 27, 2025

Права Моћ

По нордијском предању, Один као врховни тада бог њихове митологије је дао пуно тога и жртвовао да би научио моћ Поезије.


Поезија је директно стварање свега. Стварност и реалност. 


Комбиновавање речи са смислом призива дух и моћ а Свети Дух или жива сила Творца доноси сама стихове из Извора Живота. 


Људи склони тамној страни и негативности су пошли путем мрачне поезије, којом су стварали своју реалност. Бајалице, клетве, уроци и остало се увек говоре у стиху. Само знаном ономе ко изговара. Онај на кога то падне осети притисак огромне силе.


То је практична употреба мрачних стихова названа Магија. 


Поезија је начин употребе моћи. Они окренути злу и себичности је употребљавају за мрачне сврхе па дал' више дал' мање. 


Да ли знаш да један мрачни кошчеј на пример, (то је титула и ранг) може само са два стиха да те укопа у месту и издвоји мозак из тела као течност?


Поезија је употреба моћи.


Ако је пак неко окренут светлу и добром, он или она се ослањају на Свети Дух ради низвођења моћи Добра на свет. Светла и Љубави ради стварања живота и радости. Природа пева стално и ствара. Ветар свира своје мелодије које мало ко схвата. Биљке пупе пунином мелодија поезије живота. Вода чује моћне речи љубави и постаје лек.


Да ли знаш да један човек или знаник или ведун или волх или учитељ или како год назвали ту титулу - може са два стиха да те заустави у месту и отвори ти мозак за Светло одозго? Да те преобрази у ходајућу Љубав? 


Да ти да снаге да и кроз пакао ходаш са осмехом и са сваким додиром да оживиш све?


То је моћ песме. То је Силница. 


Ко има изреку у народу "песма нас је одржала њојзи хвала"?


Ко има једини и даље живу епику а да је свако зна од детета до старца, не само повлашћене касте која само мрмља?


Зашто данас човечанство не трпи поезију дуже од пар минута или уопште а некада је то било главно?


Сва уметност пролази и све се промовише, даје му се пажња сем поезији јер...?


Да се одвоји човек од праве моћи. Да не осети како у њему све ври кад стихови Светог Духа дођу обасјани. 


Да се никад из места не помери и будан буде, не.


Стога...


Врати се извору и пронађи лековиту моћ стиха. Има их пуно баналних и небитних, а ти пронађи праве. Пронађи оне који говоре души. Пронађи и оживи...


...Јер Бог Творац је створио све речју, звуком стихом вечности. Нотом узвишености.


Ево вам једне тајне откривене која није ни била то;

Музика је једна врста стиха и језика Вечности. Музика је песма подигнута на виши ниво. Стих опет, ствара музику и звук. Сваки инструмент ствара вибрацију која после добија облик. 


Музика је део песме или поезије. Она постаје жива када је Човек разуме. Јер је неодвојиви део поезије.


Зато је много музике данас банално и лоше, да се Човек не досети језика...


Језика свог природног, Божијег.


Стих стихује Вила Равијојла

Кано ниску ниже и дукате златне 

Све сад пева и све попева 

А пред њом сад мали Храстак расте


У времену у ком нема краја

Расте Храстак сред Божијег раја

Небесима тим пољима славе

Руке пружа све зелене праве


Стих стихује Вила Загоркиња 

Боже мили гле чуда велика

Расту деца духом испуњена

Божја слава вечно објављена!


Стих стихује Дјева Светла Бела...

Стих стихује Човек посред чела

Стих стихују и деца и стари 

Стихом ствара Бог у нама ствари


Дух јесте и Стих би!







Све је живо, све сад ври.



Monday, December 8, 2025

Невидљива Звона

 





Тихо...тихо звоне невидљива звона.

Ослушни неким другим ушима.
Дубоко осети оно што те прожима.

Тон сред срца, душе и духа...
Нема речи за то нема ни поја...
Ја сам твој и ти моја.

Кроз еоне њишемо руке наше
Седимо на ивици свемира
испод нас река времена...

Једина...
Чујем тихи звон срца твог ма где био
Како ме дозива, милује речима...

...што нису речи...

Ускоро ће потећи.
Ускоро ће прве капи животне росе
пасти на суве ноге босе.

На душе што тугом битишу све.
На тела што вечно мисле да мре
и да никад неће вратити се сјај,

нити ехо заборављеног Неба тај,
што негде дубоко у њима ври
а да му не знају извор наћи.

Вео скинух са лица твог
невесто Неба и мене,
искро што бојиш све Божије сне,

а они по свету без краја скачу.
Играју и проносе дарове све!
Да никада мрак не постане!

Да тама не победи - не!

Јер вазда је светло попут воде.
Жеђ вечну и огромну гаси,
вазда су њени присутни часи...

Гле!
Звезда падалица...
Као суза са лица
Творца што воли све.

Sunday, November 16, 2025

Прочишћено Срце

 



Цео живот сваки човек се труди из петних жила да осети неко веће постојање, да живи у вишој стварности, да окуси небо док је у телу.

Моли се, практикује, ритуалима нема краја.

Пости, обилази манастире, храмове, џамије. Љуби зид плача и ставља написане поруке у њега. Иде око црног камена у Меки. Иде у Ватикан, Хиландар...приноси жртве Сатани, продаје душу Ђаволу, роботизује се, уграђује технологију у себе, киборгује се. 

Дрогира се, убија, лечи, спашава, бива светац и грешник и све...све...све.


И ништа.


Не мрда ни макац. 

Небо је затворено, прави пут изгубљен а Двори Величанства недоступни. Међузвездане капије не раде. Портали се не отварају. Мантре и Магија не вреде...


Виши светови су недоступни.


Зашто?


Зато што вибрира њихова појава, суштина живот на разини и фреквенцији вишој од ове свеукупне. 


Само ће Чиста Срца видети Бога...

То није фраза. Прочишћено Срце куца новим ритмом и ствара нову бит. Оно бата или удара другим начином који отвара врата. 


Изненада - Врата Вечности се појављују. 


Пут Златоправа ка Ирију Златном...како год називан, тај виши свет се указује прочишћеном Срцу. 


То Срце ствара својим новим откуцајима резонанцу новог света. Света богова светла, виших бића и душа и духа...те самог Творца живота. Кад резонираш ти постајеш део тог света и онда га и видиш и живиш.


Нема пречице и другог начина. 








Saturday, November 15, 2025

Пут Златног Ирија

    


Бивајући једном на путу свом, ратник је јахао неким старим стазама њему знаним. Споља ни звука сем ноћних или у сумрак пробуђених бића, шумског света што бди док људи сневају.


Мислима далеко одавде, близу вечности, иза маглених гора негде изван схватања данашњице, један човек иђаше усуду свом.

Неоптерећен, довршен а рад за нове зоре што трепере у измаглици будућег.

Ипак, терет који носи није перјано лаган нити претешко бреме, већ лични печат, воља и знање што често знају отежати пут.
Леђа пак, носе све, рамена и прса душе која не зна за смртника терете.

Лак је њен пев сред путева Златног Ирија, негде у дубинама времена...до ког је прави пут изгубљен.

Нада је једина што носи жар, те каже "да оно што је изгубљено се још увек може пронаћи". Нису сви што лутају - изгубљени, па ни Пут Права.

Њим ходају меке душе. Душе што сијају светлом Ирија, светлом светог Живота, самог Творца што оваплоти све. Мекоћа прекаљена мачем, струјама немира и чељустима бездана. Окупана јутарњом росом подно Свете Горе, пре нек људи почеше градити.

Мисли теку, лишће шушти, копита батају.

Одједном као да њу тражише, указа се прилика једна. Танана светлом окупана, обриса глатких а јасних очију и усана. Огњена.

"Да ли желиш путем вечности?"

Чујно нечујно упита...

Ратник и Песник у трену стаде. Коњ фркну, зарже меко и погну главу...

Да ли Валкира са Севера Старог или је Вила пред мене стала, упита себе Човек тај.

"Све оно што ти срце збори, веруј му. Зна...
Чекам те Ратниче, чекам те човече, да ли би ходио Путем Права ма да све против тебе ужасно - не спава?"

"За мене другога пута нема, ни стазе што Светлу не води, камо ми срце вазда ходи..."

Осмех и сјај.

Светла сјакнуше нестаде дан, ноћ и све. Само душа чиста и мирна остаде. Пред њом река од злата и сребра сва, воде живе што носе сјај Неба првога. Ехо првостиха одзвања тихо. 

"Ја знам. Нисам нико."





 

Thursday, October 9, 2025

Небо на Земљи

 





Сутра никад неће доћи...


Поздравите нашу децу

Нећемо им никад стићи 

Пољубите родну груду

Нећемо јој више доћи.


Изгубљена беше она нада једна

Њом живело и старо и младо

Сада поклич ветар негде носи

Доловима зеленим на златној коси.


Ту сад јоште Живот-Дрво цвета 

Подно њега густа расте трава

И мириси што свој души годе

Под њим санак бива јава.


Опрости ми коб сву ту сада

И знану и незнану сваку реч ти,

Идем камо мене крила духа носе

Радуј се! Стопе ходе рајем босе.


Сутра никад неће доћи

Јер дошло је све у јаву сада

Деца с'нама живе сне низводе 

Родна груда поново је млада.


Да ли грми ил' се земља тресе 

Да ли Небо силази сред Јава?

Све у нама умрло је 

Да се роди Душа наша права.


Не бој се!








Saturday, September 27, 2025

Стихије у Магновењу

 






Чекам на тај тренутак, тај печат вечности у малом, када коначно додирнем нечију душу и схватим да сам додирнуо себе...


Некад је и цео животни круг потребан за једно магновење. Стане читава вечност у њему...у њему уђеш у простор ван времена. Некима је то оргазам...мада сумњам да је много њих доживело прави оргазам према коме је сексуални тек један гутљај воде жедном. 


Осушена уста благосиљају сваку кап воде и доживе је као спас. Гутљај је као гозба краљева. 


Е то је оно! Оно чега нема.


Жедни Оргазма са великим О не мисле о сексу који је део њиховог искуства али није довољан. Што га више имају то су даљи од Оргазма. 


Нема га у монаштву. Нема у књигама. Нема у магији. Нема у технологији. Нема у уметности. Нема...


Има га где?


У јединству са Богом. Чудно је то. Цео живот неко посвети духовности, па и онда је питање да ли је икада доживео то јединство које је тако жарко тражио, желео, жудео.


Онога трена кад се то први пут осети - никада се не заборавља. Осуђени на смрт који виде свог џелата и нож под грлом, метак у цеви и мач над вратом - а једном осетивши тај трен вечности - не страхују. Њима је и у смртном ропцу то једино пред свешћу - јединство са Богом. 


Рука руци, без речи, очи сјакте али суза нема...дрхтури цело тело и трепери душа. Додирнуо си душу другога, коначно си додирнуо себе...у духу...у суштини које тело осећа сваком ћелијом а није телесно.


Истину морам рећи, додирнуо сам више пута вечност. Сваки пут сав треперим. То нико не види споља. 


Додирнуо сам светло Бога...или је оно додирнуло мене. Жив сам. 


Стихујем стихије.


Сујета би ми можда шапутала да сам посебан...али то је свако у Богу. Треба да освести. 


Људи спавају, неко их једе. Зимују у лето и спавају у пролеће...спавају, дремају, спавају...


Не сањају свети сан света. 


Света Сан је сан Бога о себи као Човеку који постане Бог. 


Стихујем Стихије...па како се коме заломи ова погача светла.